ОЛГА ЈЕВРИЋ (1922 -2014)

„Моја скулптура могла је да настане само овде. Да сам живела у некој другој средини питање је да ли бих направила то што сам направила. Моја генерација стасавала је на овом тлу, у рату, у неизвесности, у разарању, помору виних и невиних, друштвеним превратима, поремећају свих етичких норми. Као део те генерације носила сам оптерећење тог времена и потребу да се кроз своје дело на неки начин одужим несталима, страдалима, угњетенима путем својих предлога за споменике, који су иницирали мој даљи ход на стваралачком путу. Своје предлоге за споменике нисам подређивала друштвеном налогу.
Они су се дефинисали као белег, као мемента, као пројекција сложених унутрашљих стања, емоција, свести о сучељавању са исконским појавама борбе добра и зла, нагона за рушењем и потреба за грађењем.“

Олга Јеврић из интервјуа Оливере Јанковић Нема истинског стваралаштва без идентификације, Књижевни лист
Bеоград, 1. фебруар 2005.