Биографија

Олга Јеврић је рођена 29. септембра 1922. године у Београду од оца Србислава Јеврића, директора Банкарско-трговачког д.д. и мајке Ане, рођене Радивојевић-Вачић. Основну школу и ниже разреде гимназије похађа у француско-српској школи „St. Joseph”, док више разреде завршава у Трећој женској гимназији у Београду. У том периоду уписује се у Музичку школу „Станковић” где се истиче као млада, талентована пијанисткиња. Њен први клавирски соло наступ биће запажен и од стране еминентног критичара Павла Стефановића у часопису Правда, 1939. године.  Током 1942. године уписује се на Музичку академију, а већ идуће године на вајарски одсек на Академији ликовних уметности. На Музичкој академији дипломира 1946. године у класи проф. Ћирила Личара, али због здравствених проблема није наставила да се професионално бави музиком. Ипак, музика јој остаје велика пасија и љубав током  целог живота (посебно је ценила музику барока). Две године касније дипломира на вајарском одсеку, у класи проф. Сретена Стојановића, код кога и завршава специјални течај 1949. године. У том периоду студира историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Већ 1948. године излаже на VII изложби УЛУС-а и Изложби радова студената Академије ликовних уметности, од када отпочиње њено плодно стваралаштво које прате студијска путовања и стручна усавршавања: стипендија Секретаријата за културне везе са иностранством за боравак у Француској и Великој Британији (1955) и стипендија Фордове фондације за боравак у Сједињеним Америчким Државама (1966). Током дугогодишњег периода стварања често борави и у другим земљама Европе (Италија, Грчка, Турска, Холандија, Немачка...).

Почетни период стваралаштва Олге Јеврић је испуњен серијом фигуративних скулпторалних остварења - актова и портрета (портрет Олге Јанчић, КатаринеАмброзић, АнгелинеГаталице, МаријеБурсаћ, РутеДавичо, СлободанаПетровића...)  на којима се види утицај тек завршене Академије али већ и наговештај личног рукописа који тежи архаизовању, грубој стилизацији и редуковању форме. Упркос преовлађујућој струји, Олга Јеврић полако формира и дефинише свој особени ликовни израз мењајући драстично однос према маси и простору, уводећи шипке као конструктивни елемент и празан простор као негативни волумен, који постаје део скулптуре, и заједно са масом и шипкама чини тријаду елемената, присутну у највећем броју њених дела.

Први пут самостално излаже 1957. године у галерији УЛУС у Београду. Ова изложба, под називом “Просторне композиције”, представља важан тренутак у развоју српске и југословенске скулптуре 20. века јер уметница увођењем апстрактне форме у пластички израз раскида са дотадашњом праксом академизма и социјалистичког реализма уводећи смеле радикалне промене које су њено дело позиционирале у сам зенит „високог модернизма“. У критичком приказу ове значајне изложбе Миодраг Б. Протић истиче: „У ком се идејном кругу креће садашње стварање Олге Јеврић? Или: Шта карактерише експонате који су изложени на овој њеној изложби? -  Једноставан одговор на то питање могао би да гласи: настојање да се облици дати у природи компонују у простору и доведу у одређен међусобан однос арабеском правих гвоздених шипки. Из ове дефиниције дедукцијом се може доћи до јасне једначине ове уметности. Та једначина има два фактора, све „непознате“: неправилне громаде бетона или камена и гвоздене шипке које те громаде везују. Што се тиче првог очигледна је намера да он буде или да подсећа и имитира облик нађен у природи. Тај облик дакле  сам по себи није уметност: недостаје му хуманизација, траг људских руку. Хуманизација долази до израза тек у целој композицији, у распореду тих природних облика у простору, тек у начину и арабесци како су они међусобно (металним шипкама) повезани. Према томе, гвоздене шипке у овој скулптури имају двојаку вредност и функцију – конструктивну и експресивну. И тако оно што је било по себи изоловано, било „informel“ постаје у једном стваралачком проседеу – форма експресија." 1

На позив Алексе Челебоновића већ идуће године излаже у југословенском павиљону на XXIX Бијеналу у Венецији и скреће пажњу европске ликовне критике, иако су њена дела била у другом плану, иза високог паноа. Афирмативна критика јој омогућава да већ идуће године, на позив Лучана Пистоија (Luciano Pistoi), излаже у Galerie Notizie у Торину, а 1961. године у Gallery Drian у Лондону. Мишел Сефор (Michel Seuphor) је уврштава у своје две публикације: Скулптурадвадесетогвека (1959) и Речник модерне скулптуре (1960). Крај шесте деценије доноси Олги Јеврић потпуну афирмацију и потврду значаја њене скулптуре у токовима српске, југословенске и европске уметности.

Током шездесетих година наставља свој креативи успон који прате две значајне изложбе у Загребу (Галерија сувремене умјетности) и Београду (Салон Музеја савремене уметности). У радовима из тог периода тежња за наглашавањем просторности се посебно развија, скулптуре су још увек већих димензија (Тектоидниоктопод, Центрипеталнаформа, Трином).

Седамдесете године у делу Олге Јеврић протичу у знаку континуираног развијања односа форми (масе, шипки и празног простора)  и постављања нових ликовних проблема. Радикалних промена у њеном делу нема, иако се мења њен однос према маси и форми.
Он постаје интимнији јер се и формати смањују. Експресивно дејство је и даље присутно и трепери испод, наизглед, умереније површине. (Артикулација простора III, 1970; Концентрично слагање, 1970; Црвени масиви, 1973). Изразито експресивни карактер њене скулптуре, карактеристичан тренутак проблематике простора, специфичан однос према материји, маси, слојевитост значења и метафоричност су карактеристике које су обезбеђивале функционалност скулптуре Олге Јеврић у уметности са почетка осамдесетих.

На позив управнице Галерије СКЦ, Биљане Томић, приређује ретроспективу радова малог формата 1988. године. Током осамдесетих појављују се облици у којима је јасно дефинисана геометризована контура, граде се кубичне форме које као да опонашају  изглед блока. (Налегле форме, 1988; Троструко укрштање, 1988.). Временом Олга Јеврић своја дела постепено умирује по питању димензија и екпресивности. Металне шипке дубље урањају у масу или пак изостају, геометризоване компактније форме полако преузимају примат, док се све више тежи сведенијим облицима.

Током деведесетих она је још снажније редуковала узбурканост фактуре и  присутност криве линије у силуети, утишавајући експресивност кроз кубичне форме. Нове радове је представила  изложбом "Три скулптуре" у Народној Библиотеци у Београду 1999. године. (Заизотопнипростор,1996; Набрајање, 1998; Лимес, 1999). Ове скулптуре представљају сажетак карактеристичних ликовних задатака-проблема којим се Олга Јеврић бавила током деведесетих година; враћању идеји блока-форме. Уместо разуђених експресивних скулптура уметница се бави компактним и целовитим формама. Скулптура све више престаје да буде чврста компактна маса, један дефинисани облик. Све чешће је састављена из делова - из сегмената који јој омогућавају промену композитног склопа и слободу модулирања.

Поред богате и успешне  скулпторалне праксе Олга Јеврић је своју креативност испољавала и кроз објектив фотоапарата, истражујући могућности визуелног експеримента и експресије и у том пољу. Заокупљена је мотивима живота који се одвијају око нас: на улици, градилишту, пијаци, путовањима, кадрирајући исечке стварности. Фотографије које поседују ликовни потенцијал и композитну структуралност по први пут излаже у Галерији "Златно Око" у Новом Саду 1993.године на позив управника галерије, Саве Степанова.

Међу назначајније скулпторалне циклусе убрајамо: Предлозизаспоменике (Прокупље, Милановац, Јерусалим, Јајинци, Бубањ, Зеница, Авала, 1951-1965); Комплементарнеформе, 1957; Вертикалнакомпозиција, 1956; Хирошима, 1959; АгресивнеФорме, 1959; Формаподпритиском, 1963-65; Распетиоблици, 1965; Трином, 1965; Захваћенипростор, 1965; Дислокација 1969; Астатичнакомпозиција 1969-75; Артикулацијапростора, 1970; Налеглеформеиз 1988; Великоукрштање, 1987-91; Заизотопнипростор, 1992; Набрајање, 1991-99; Лимес 1999...

Излаже на многобројним самосталним и групним изложбама у Београду, Загребу, Ријеци, Торину, Атини, Паризу, Риму, Бриселу, Венецији, Берлину, Падови, Лондону, Хелсинкисју, Бечу, Москви, Кобленцу...

Четири велике ретроспективне изложбе, које су се одржале у Београду, донеле су уметници значајне награде за стваралаштво: Музеј савремене уметности, 1981; Галерија СКЦ, 1988; Галерија САНУ, 2001; Кућа легата 2012. године.

Избарана за дописног члана САНУ 1974, а 1983. постаје редовни члан, као и председник Одбора за Речник појмова из области ликовних уметности. У припреми Ликовне енциклопедије Лексикографског завода Југославије и Мале енциклопедији Просвете учествује као члан редакције.

Након пожара на Старом сајмишту 2004. године, где се налазио и атеље Олге Јеврић, одлучује се да Кући легата и Српској академији наука и уметности дарује 2006. и 2007. године богату колекцију својих радова (47 и 147 дела).

Преминула је 10. фебруара 2014. године у Београду.

 Дела Олге Јеврић се чувају у следећим установама: Српској академији наука и уметности, Кући легата, Народном музеју у Београду, Музеју савремене уметности у Београду, Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду, Музеју града Београда, Музеју Тера у Кикинди, Zepter музеју, Народном музеју у Крагујевцу, Савременој галерији у Зрењанину, Музеју Срема у Сремској Митровици, Градском музеју у Суботици, Модерној галерији у Горњем Милановцу, Музеју сувремене умјетности у Загребу, Галерији сувремене умјетности у Ријеци, Музеју савреме уметности у Скопљу, Галерији савремене уметности у Мурској Соботи, Изреалском музеју у Јерусалиму, Tate Modern  у Лондону, Новој националног галерији у Берлину, као и у приватним колекцијама у Србији, Италији, Француској, Холандији, Чешкој и САД.